Osećam se odgovorno da podignem četkicu protiv onoga što su boli moje duše i što nije pravda.
Prva nagrada na ovogodišnjem, 57. Oktobarskom likovnom salonu u Leskovcu, dodeljena je Andrijani Antanasijević za umetničko delo Dno, jednoglasnom odlukom žirija. Stanje kulture je nepresušni izvor inspiracije mlade umetnice. Njena dela nose snažnu poruku i mogu se tumačiti kao krik savremene umetnosti koja provocira recipijenta da se probudi i dela.
Izložba jesenjeg Salona je najstarija i najznačajnija kulturna manifestacija u oblasti vizuelnih umetnosti u Leskovcu. Događaj tradicionalno organizuje Leskovački kulturni centar pod pokroviteljstvom lokalne samouprave. Na ovogodišnjem Oktobarskom salonu izložena su 42 dela, radovi tridesetoro umetnika iz Jablaničkog okruga.
Andrijana je za naš časopis “Bez limita” govorila o pokretačkoj snazi umetnosti, aktivizmu kroz umetnost i teškom položaju umetnika na rubu egzistencije.
Dobitnica si značajne nagrade u domenu likovne umetnosti, Oktobarskog likovnog salona za 2019. godinu? Kakav je osećaj biti zapažen i priznat u rodnom gradu?
LKC za mene predstavlja početak mog stvaralaštva i prve nagrade koje sam tamo osvajala 2006, 2007, 2008 na svetosavskim likovnim konkursima. Nije slučajno da ova nagrada dolazi u onom trenutku mog stvaralačkog kolebanja. Nije lako raditi fizički posao i imati snage da stvarate, kao i inspiraciju. Što se konkretno priznanja u rodnom gradu tiče, mom srcu je ovo najveća nagrada ikada. Sećam se da sam dok sam bila u osnovnoj školi odlazila na oktobarske likovne salone i kontemplirala u delima i imenima autora, pitajući se da li će nekada pored mog imena stajati to – slikarka. Tako da je, kao sto sam i ranije pominjala, LKC za mene alfa i omega.
Veliki renesansni stvaralac Leondardo da Vinči je upamćen po rečima da stvaralac dobija inspiraciju iz nebeskog izvora, iz koga svi potičemo. Šta tebe inspiriše na stvaranje?
Činjenica je da iz Njega svi počinjemo u Njegovo se carstvo na kraju i vraćamo. Mene na stvanje podstiču moje unutrašnje emocije i stanje u društvu. Ovo što ću reći zvučaće vam kao otrcana fraza, ali zaista mislim da se kao društvo duboko batrgamo u mulju koje se nalazi na “Dnu” − što i jeste naziv mog dela. Mislim da smo kao društvo ogrezli u besu i pogrešnim vrednostima. Tu pre svega mislim na materijalne stvari od kojih sve počinje.
Da možeš jednim potezom četkice da promeniš svet, šta bi učilila?
Izmamili ste mi osmeh ovim pitanjem posebno. Volela bih da se ljudi okrenu Svetom pismu i da se njega pridržavaju, već bi bili u Raju, sve i da ne veruju u Boga. To je učenje ljubavi. Dakle, dala bih svetu ljubav, da mogu.
Stvaraš u sferi društveno angažovane umetnosti. Može li umetnik svojim delima promeniti stanje svesti u društvu?
Ne znam ni sama odgovor na ovo pitanje. Često se osećam kao Don Kihot zbog toga, ali valjda drugačije ne umem, tako da četkica meni dođe kao mač. Verujem da je ovo pametan narod. Sa druge strane, osećam se odgovorno da podignem četkicu protiv onoga što su boli moje duše i što nije pravda.
U našem ranijem razgovoru govorila si o teškom položaju umetnika/ca u Srbiji i istakla da pored dva završena mastera sa najvišim ocenama, radiš u jednoj fabrici. Koji je način da se takvo stanje promeni?
Da, kao što sam gore i pomenula, raditi težak fizički posao oduzima vam najviše od stvaralaštva. Takođe, veliki je ponos pripadati radničkoj klasi i jesti radnički hleb – verujem da od njega može da bude slađi samo umetnički hleb. Ne vidim rešenje za gorepomenuto stanje, čak i u tim fabrikama nikome nije potreban neko ko će pridikovati i buniti se. Ono što se tamo ceni je da ćutiš i radiš i ono što primećujem jeste da su ljudi ogrezli u strahu za parče hleba. Mi smo mnogo naplašen narod i u tom strahu smo spremni da sve uradimo jedni drugima, to je ono što me najviše zaboli, što smo izgubili ljudskost. Što se mene konkretno tiče, imate moje obećanje da od slikarstva nikada neću odustati. Život je kratak, umetnost duga.
Autorka: Jelena Jocić
Intervju u celosti preuzet iz Elektronskog časopisa BEZ LIMITA
Fotografije preuzete sa Facebook-a