Dejana Radanović je student završne godine osnovnih akademskih studija na Fakultetu umetnosti u Nišu, na odseku harmonike u klasi profesora Nikole Pekovića. Svojim velikim talentom, trudom i zalaganjem izdvojila se kao jedan od najuspešnijih studenata na Fakul- tetu umetnosti u Nišu, a ujedno je i jedan od najuspešnijih mladih umetnika, koji se zalaže za afi rmaciju umetnosti i kulture u Srbiji i inostranstvu. Tokom svog dosadašnjeg školovanja dobitnica je velikog broja nagrada i laureata, a rezultat njene posvećenosti i jedinstvene muzikalnosti je učestvovanje i osvojeno prvo mesto na 68. Svetskom trofeju harmonike, koji se održao 2018. godine u Viktoriji (Kanada). Imala je prilike da sarađuje sa najeminentnijim umetnicima iz sveta harmonike, a danas na kocnertnoj sceni nastupa kao solo izvođač i član kamernog sastava.
Kako ste se opredelili za umetnost i harmoniku?
Kao i većina dece koja bira neki od instrumenta, bez jasne namere i cilja, već iz ljubavi prema muzici, želela sam da sviram klavir. U to vreme, puno nas je imalo istu želju i iz meni nepoznatih razloga, mene su preusmerli na harmoniku. Tako se ispostavilo, kao puno puta do sada, da je baš to ono pravo i ono što je trebalo da se desi. Jednostavno su određene okolnosti uticale na to i ja sam zavolela harmoniku toliko, da danas, nakon svih ovih godina, mogu reći da je i ona zavolela mene. Put je neminovno vodio do ljubavi prema klasici, a profesionalni razvoj je tekao postepeno, kroz rad i upoznavanje svega što muzika, kao umetnost podrazumeva.
Koje osobine smatrate neizostavnim kod umetnika?
Umetnik bi trebalo, da pre svega poseduje radoznalost i želju za otkrivanjem ličnih potencijala i istraživanjem sopstvenih limita. Usko povezana sa tim je lična potreba da se kroz jezik umetnosti, izrazi najbolje što može. Možda bih kao prvo, istakla motivisanost. Motivisanost, podržana radom i vremenom koje pojedinac svesno ulaže u to. Umetnika, takođe, odlikuje i požrtvovanost. Dakle, trebalo bi da svoju umetnost plasira zarad višeg cilja. Istovremeno je viši cilj uvek povezan sa drugima, a umetnik, kao univerzalna i van vremenska ličnost, u krajnjem slučaju mora da stremi boljitku i da nepokolebljivom težnjom za usavršavanjem, upornim i istrajnim radom gradi sopstveni lik i karakter. Kroz rad na sebi i potrebu da deli svoju posvećenost sa drugima, umetnik može prerasti u vizionara! Ono što je neizostavno bitno jeste okruženje u kome se nalazi. Ako postoji razumevanje okoline ili, utoliko bolje, podrška i prepoznavanje tih kvaliteta, namere i ciljevi će biti određeniji i jasniji.
Zašto ste odlučili da studirate u Nišu?
Tražila sam mesto i klimu najbolju za sve ono što sam želela i negde verovala da mogu da postignem. Ovde sam prepoznala ljude koji su tu istu veru imali i bili spremni da mi u tome pomognu. I pre mene bilo je studenata koji su imali slične aspiracije i dolaskom u Niš bili na korak bliže svom ostvarenju. Oni su bili moji uzori, te sam ohrabrena njihovim postignućima sledila isti put. Imam veliku sreću da radim sa profesorom čiji su rezultati i iskustvo na zavidnom nivou. Njegova želja da svoje znanje prenese i nemerljiv entuzijazam, jesu ono što je meni potrebno. Na tome ću uvek biti zahvalna. Prof. Nikola Peković jeste jedan od mojih uzora i najveći razlog odluke da studiram harmoniku u Nišu.
Postigli ste visoke rezultate i ostvarili velike uspehe. Koje bi izdvojili?
Još u detinjstvu sam zavirila u svet takmičenja. Kao rezultat truda i rada uvek je dolazila nagrada, nekada veća, nekada manja, ali uvek jednako dragocena. Danas se uveliko polemiše oko toga da li su takmičenja potrebna i kako utiču na dečiju psihu. Rekla bih da je, meni kao detetu sve to bilo jako zanimljivo i da je predstavljalo jedan od načina da svoj rad i višesatno vežbanje mogu da predstavim drugim i dragim ljudima. Kroz moje osnovno i srednjoškolsko obrazovanje prošla sam puno takmičenja. Bila sam u prilici da upoznam eminentne profesore i suočim se sa zdravom vršnjačkom konkurencijom. Rad na višem nivou i sa najvećom posvećenošću, kao i najozbiljnije i najznačajnije nagrade došle su u akademskim danima. Dobitnik sam prvih nagrada i laureata takmičenja kao što su: Accordeon fest – Knjaževac; Međunarodno takmičenje harmonika u Aleksincu; Dani harmonike u Beogradu i Eufonije u Novom Sadu. Najzapaženije dostignuće tokom celokupnog školovanja je učestvovanje i osvojeno Prvo mesto na 68. Svetskom trofeju u Viktoriji (Kanada), u novembru 2018. godine. Decembra 2018., dobila sam Pohvalnicu Fakulteta umetnosti u Nišu za izuzetne umetničke rezultate postignute tokom studiranja, koja mi izuzetno znači, jer predstavlja krunu mog dosadašnjeg rada. Pored takmičenja pomenula bih, meni izuzetno značajne događaje, koji se ogledaju u velikom broju održanih koncerata i pohađanje seminara kod najeminentnijih umetnika današnjice, kao što su Injaki Alberdi (Španija), Ander Teleria (Španija), Geir Draugsvol (Danska), Marko Ševarlić (Srbija/Nemačka). Moram da se pohvalim, da se od aprila 2019. godine moje ime, kao i dosadašnja aktivnost nalazi u knjizi Accordeon and world’s best contemporary accordeonists u izdanju Times Square Press-a (SAD). Svi ovi događaji imaju veoma važnu ulogu u mom životu. Pored uloženog truda i rada, nagrade i priznanja me stimulišu i vuku ka novim izazovima. Na svim tim takmičenjima, pored visokih plasmana, stekla sam mnogo novih prijatelja iz raznih krajeva sveta. Energija i entuzijazam koji tamo vladaju, predstavljaju veliku motivaciju i „vetar u leđa“ da sa više samopouzdanja uživam u svojoj profesiji.
Ko je uvek verovao u vas i vaš umetnički rad?
Ne mogu nikoga da izdvojim. „S kim si, takav si“ – možda je jedna od najuniverzalnijih istina. Imam veliku sreću da sam okružena ljudima koji vide i podržavaju ono najbolje u meni i sa kojima, pre svega, mogu da napredujem i učim i na profesionalnom, i na ličnom planu. Moja porodica je moje uporište, moj koren, moja luka iz koje uvek idem i u koju uvek mogu da se vratim. Njihova vera je izgradila moju. Oni su putokaz koji sam dalje pratila u odnosima i odabiru ljudi, odnosno prijatelja. Volela bih da napomenem lepu atmosferu i prijateljske odnose koje smo izgradili na Fakultetu. U našim profesijama insistira se na individualnosti, ali ljudi kojima sam ja okružena uspešno odvajaju individualnost od egoizma i egocentrizma, otvoreni su i srčani. To je nezamenljivo i dragoceno. Pomenula sam svog profesora, ali bih pomenula i svoju profesorku iz srednje muzičke škole Milenu Stojanović, koja je neizostavan deo mog razvoja. U govoru o dobrim stvarima, verujem, ne može se preterati, pa bih sa tim u vezi htela da pomenem i ljude koji vode Fakultet, i one koji rade u njemu. Najčešće, onda kada nešto prestane da funkcioniše i kada se pojavi problem, vidi se vrednost rada koji je prethodio. Od studentske službe, koja je uvek otvorena za rešavanje problema i na raspolaganju, profesora sa kojima sam u svakodnevnom kontaktu, do uprave i dekana. Sve su to ljudi koji veruju u mladost i koji su prema meni uvek bili otvoreni za svaku vrstu podrške i saradnje. Ovo je moja prilika da im se zahvalim!
Šta mislite o aktuelnim muzičkim žanrovima?
Ovo je pitanje koje me uvek obeshrabri. Nisam u dovoljnoj meri upoznata sa tom popularnom muzikom. Muzika je nešto što obogaćuje, muzika gradi čovekov duh, ona ga usmerava, preko uživanja u njoj čovek obrazuje osećaj za lepo, formira mišljenja, stvara ideale, ljubavne i životne. Koliko je muzika suštinski bitna za razvoj ljudskog uma i duše mislim da nikada nije suvišno govoriti. Filozofija koja prethodi popularizaciji muzike koja se danas svakodnevno konzumira, nije nešto čime se bavim. Govori se o profitu i sunovratu ljudske svesti. Iz mog ugla, mladost, koja je učila da hoda, sada uči i da misli, oseća i deluje. Posle bolesti i siromaštva, borba za duhovno osnaženje i borba protiv emocionalne i intelektualne dekadencije, jeste i treba da bude zadatak svih nas koji izučavanjem i profesionalnim opredeljenjem možemo da sagledamo posledice koje ovakav izbor širokih masa, pre svega naše mladosti, može da očekuje! Meni sve to predstavlja izazov i podstrek da delujem u okviru svog polja -polja umetnosti i da promovišući prave vrednosti, ukažem da može i drugačije i bolje, i lepše. Klasici se ljudi okrenu ili ih zainteresuje tek u poznim godinama. Na meni i mojoj generaciji je da upravo mlade ljude osvojimo, kao vernu publiku i da njihovu potrebu za muzikom utolimo kvalitetnijim interpretacijama. Danas je pred nas postavljen jak izazov, i mislim da sam spremna da ga prihvatim, ako će to bitno uticati na interesovanje naše mladosti. U svakom slučaju, mislim da se muzički žanrovi sve više približavaju jedni drugima, crpe inspiracije iz istog izvora i da ćemo i jednom momentu svi, zapravo, insistirati samo na kvalitetu.
Imaju li mladi prilike da predstave svoj talenat i rad?
Prilika, koja je danas pružena većini mladih ljudi da se iskažu, zaista postoji. Uticaj možda neće biti onoliki, kakav očekuju, kao što je to slučaj sa masmedijima. Ali mladi umetnik mora da bude svestan slobode svog izbora. Ukoliko ta prilika ne postoji, što je naravno moguće, umetnik mora da je stvori! Naša realnost je drugačija, ali mi klasičari imamo drugi zadatak. Mi se školujemo da bi afirmisali visoke vrednosti u umetnosti kojom se bavimo! Ja sam imala prilike da se predstavim. Možda sam ja bila jedna od srećnijih, ali sreća prati hrabre. To jeste deviza za kojom se treba voditi kroz umetnost i stvaralaštvo. Dakle, realnost je takva kakva je, ali život od nas zahteva da budemo optimisti u neprestanoj borbi za lepo i vredno.
Kakvi su Vaši planovi za budućnost?
Plan je uvek jedan, da nastavim sa radom, da se unapređujem, obogaćujem svoje sviračko umeće. Da pored toga, kontinuirano proširujem svoje vidike. Želim da svojim ličnim primerom doprinesem afirmaciji harmonike kao instrumenta u klasičnoj muzici i da time doprinesem razvoju naše kulture. Želim da mladim ljudima budem ono što su meni bile starije kolege. Zahvaljujući svojim aktivnostima i takmičenjima, danas imam priliku da nastavim studije u inostranstvu. Ono što sam na tim takmičenjima pokazala, izazvalo je određeno interesovanje i otvorilo mi nova vrata i neke nove puteve. Takođe želim da se usavršavršavam i u kamernoj muzici. Grupno muziciranje je nešto što mi donosi mnogo radosti, a saradnja sa drugim ljudima i uživanje u muzici su posebna vrsta zadovoljstva.
Rekoh, da je nakon želje za usavršavanjem, želja za deljenjem znanja i savladanog jednako jaka. Moja velika želja je da se kasnije, po povratku, ostvarim i kao pedagog i da podelim sve ono što znam. To bi bio moj dar i zahvalnost sredini iz koje potičem.
Trenutno se preispitujem, ali se moji planovi za budućnost svode na odluku da li da živim i nastavim rad u svojoj zemlji ili da svoje studije i ambicije ostvarim na nekim drugim, novim mestima. Interesovanja i ambicije, vuku me da prekoračim u novi spektar i oprobam mogućnosti preko, a neki glasovi u meni govore da treba da ostanem u svojoj zemlji i da baš tu u zajedništvu sa svojim jastvom rastem dalje u svakom smislu. Danas, čini mi se da je ljubav prema svom i želja da to učinim boljim, jača. Šta će se sutra biti u mojoj glavi, nisam sigurna, ali jedno znam – moji planovi biće moj izbor.
Autor: Nikolija Bogdanović