Simfonijska bajka: Mina i violina
Biti doktor umetnosti i profesor violine, sa blistavom koncertnom karijerom, označava veliki rad – talenat se podrazumeva! – i život posvećen muzici. Rođeni ste u porodici muzičara i razvojni psiholozi bi rekli da ste i prenatalno bili uronjeni u harmoniju zvuka. Koja su vaša najranija sećanja na muziku, na prvi instrument i ushićenje koje ste osetili “proizvodeći” prve tonove?
Tačno, odrasla sam u porodici muzičara i vrlo mi je teško da sa sigurnošću kažem koja su moja najranija sećanja na muziku, ona su jednostavno u meni oduvek. Kod nas se klasična muzika redovno slušala, i u kući i u koncertnim salama, to je bio životni stil. Ono što je možda ostavilo najupečatljiviji utisak (ili najraniji kojeg se sećam) bila je „Simfonijska bajka za decu“ S. Prokofjeva – „Peća i vuk“. Verujem da to nije slučajno, jer kasnije je Prokofjev postao jedan od mojih omiljenih kompozitora čiju sam muziku često izvodila, čak sam za temu svog završnog doktorskog umetničkog projekta obrađivala upravo njegova dela za violinu i klavir (obe Sonate i Pet melodija). Nažalost, danas teško da na ovim našim prostorima možemo govoriti o ozbiljnim koncertnim karijerama, to kod nas još uvek nije „unosan posao“ kao u inostranstvu. Zaljubljenost i posvećenost muzici je ogromna snaga koja nas umetnike vodi napred i tera da ne posustanemo na svom profesionalnom putu. Talenat i rad ne idu jedno bez drugog (što moji studenti posebno dobro znaju), a lepota ovog poziva i jeste u njegovoj raznovrsnosti i konstantnom ispitivanju i pomeranju sopstvenih granica, bilo da je reč o koncertnoj delatnosti (solističkoj, kamernoj ili orkestarskoj) ili pedagogiji.
Biografski podaci o školovanju u osnovnoj muzičkoj školi “Mokranjac” u Beogradu i Školi za muzičke talente u Ćupriji, a zatim studije na Fakultetu muzičke umetnosti, takođe u rodnom Beogradu, ne mogu da nam dočaraju radost i teškoće koje ste imali na tom putu. Ko su bili vaši profesori i kako ste uz njihovu pomoć otkrivali sebe i pronalazili sopstveni muzički izraz?
Moj prvi kontakt sa violinom započeo je s mojim tatom Nenadom, koji je svoj radni vek proveo u Muzičkoj školi „Mokranjac“ u Beogradu. Nižu muzičku školu završila sam kod prof. Milorada Đuričića, takođe u „Mokranjcu“, a srednju u Školi za muzičke talente u Ćupriji, u klasi prof. Ljubivoja Nikolića. Koliko je prof. Đuričić postavio dobre muzičke osnove, toliko se Ljubivoje nadovezao na već postojeće i maksimalno razvijao moju muzičku imaginaciju i ljubav prema ovoj plemenitoj „disciplini“. Osnovne studije sam upisala na FMU u Beogradu u klasi prof. Fern Rašković (koja je studirala u Moskvi kod čuvenog Davida Ojstraha) i ostala „njena“ do kraja doktorata. Osvojila me je svojim entuzijazmom, posvećenošću, jasnim i konkretnim profesionalnim i životnim smernicama kao i svojom beskrajnom finoćom i produhovljenošću. Njeni saveti bili su dragoceni za moj dalji umetnički put.
Po završetku Fakulteta, nastavili ste da se usavršavate u inostranstvu. Da li ste u Norveškoj, Britaniji, Francuskoj… otkrili nešto drugačije nego tokom školovanja u Srbiji i koliko je za muzičara značajno da se susreće, sarađuje i razmenjuje znanja i iskustva sa umetnicima iz drugih podneblja?
Verujem da je upravo ta saradnja i razmena iskustava između umetnika od izuzetnog značaja za sticanje novih saznanja i obogaćivanje sopstvenog umetničkog stila. Bez takve „razmene“ došli bismo do tačke gde više nema napretka. Usavršavala sam se u Norveškoj kod prof. Sabine Grolmus i Stefana Baradua, i na master klasovima u Londonu kod prof. Dejvida Takena, zatim u Kotoru kod Sretena Krstića i u Setu (Francuska) kod Mateje Marinkovića. Od svakoga od njih čula sam ponešto novo što bih primenila u svom sviranju pre ili kasnije. Zanimljivo je kada ste već u velikoj meri formirani umetnik a imate prilike da razmenjujete svoja razmišljanja, stavove i ideje sa tako velikim umetnicima i iskusnim pedagozima. Vaša solistička karijera ne može se smestiti u nekoliko pasusa, ona zahteva mnogo više prostora i preslušavanje snimaka sa brojnih koncerata. Ipak, šta vi lično izdvajate kao najznačajnije u bogatom koncertnom opusu? Baš sam nedavno morala da prebrojim i razvrstam sve koncerte koje sam održala do sad, jer mi je konkurs na FU Niš u toku, i mogu da izdvojim nekoliko koji su mi posebno dragi i za koje mogu da kažem da sam lično zadovoljna. Svakako bih spomenula svoj završni doktorski umetnički projekat (Kolarac 2012.), zatim Mendelsonov koncert za violinu i klavir d-mol (Niš 2014.), brojni koncerti u Galeriji SANU (Beograd), Koncert za violinu i orkestar Klaudije Montero (NIMUS 2017), koncerti kamerne muzike u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine (2018. i očekuje me jedan 15. marta 2020. – klavirska tria Rahmanjinova i Bramsa), zatim Mesijanov Kvartet za kraj vremena (Beograd, Narodno pozorište 2020.). Izuzetno lepa sećanja imam i na resitale održane u Koncertno-izložbenom prostoru FU Niš, gde se uvek trudim da izvedem i neko premijerno delo koje do tad nije izvođeno u Nišu.
Sarađivali ste sa “Gudačima Svetog Đorđa” i beogradskim gudačkim orkestrom “Dušan Skovran”, odnosno bili ste članica ovih orkestara. Na koji način taj “timski rad” doprinosi razvoju muzičara, odnosno da budem precizniji – kako je uticao na vas lično?
U muzičkoj umetnosti timski rad je neophodan, jedan umetnik ne može da postoji sam za sebe. Kao član ovih orkestara imala sam prilike da, osim sa divnim kolegama – članovima, sarađujem sa brojnim velikanima naše i inostrane muzičke scene. Spomenula bih samo nekoliko – Šlomo Minc, Najdžel Kenedi, Dmitri Sitkovjecki, Aleksis Galperin, Dejvid Strejndž, Kristofer Voren Grin, Ronald Colman, Irena Grafenauer, Sreten Krstić, Mateja Marinković, Roman Simovič, Stefan Milenković, Nataša Veljković, Nemanja Radulović, Jovan Kolundžija, Ksenija Janković, Maja Bogdanović i mnogi drugi. Svaki od ovih umetnika je na neki način uticao na razvoj mog umetničkog ukusa, i to iskustvo smatram pravim bogatstvom. Savremeno doba i razvoj tehnologije omogućili su snimanje svakog nastupa ali i posebna snimanja u studiju.
Da li preslušavajući sopstvene koncerte uočavate prostore za inovacije u muziciranju i koji su vam koncertni snimci posebno značajni i dragi?
Mi muzičari smo uvek dosta kritički nastrojeni prema sopstvenim snimcima, pa s tim u vezi uvek nalazimo prostora za inovacije i napredak. U lepom sećanju mi je kompakt disk Bahovog koncerta za dve violine d-mol, koji smo izvele moja sestra Nela Mendelson i ja u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine povodom obeležavanja 250 godina od smrti J. S. Baha. Takođe, svi koncerti u Koncertno-izložbe- nom prostoru FU Niš se i snimaju, pa me lepe uspomene vežu i za koncerte održane sa našim izvrsnim klavirskim saradnicima sa FU – Bojanom Mladenovićem i Senkom Simonović.
Pedagoški rad je posebna “staza” vašeg umetničkog puta, od asistenta do profesora violine. Metaforično, to je “pigmalionsko” vajanje talenata vaših studenata u buduće velike umetnike. Koliko vas ispunjava takva vrsta angažmana i da li je to obostrano učenje profesora i studenata, kreativna interakcija kojoj težimo?
Upravo tako, to je uzajamna kreativna interakcija na više nivoa. Kako studenti uče od mene, tako i ja učim od njih, a najveća satisfakcija je evidentan napredak, odnosno „isplativost“ uloženog truda, kako studenta tako i profesora, što uvek bude podstrek za dalji rad. U našoj profesiji, kao uostalom i u svakoj drugoj, i „neuspeh“ je značajan momenat, u smislu stečenog iskustva koje nas navodi da se zapitamo gde grešimo i kako možemo da predupredimo ono čime nismo zadovoljni. Roditi se u muzičkoj porodici, sa prezimenom Mendelson, velika je životna nagrada ali ona obavezuje na veliki i neprekidni rad na sopstvenom usavršavanju. Rezultat su i brojna priznanja kao potvrda tog rada i mada umetnost nije “olimpijska disciplina”, koliko vas ona približavaju vašem ličnom Olimpu kome težite? Iako nosim slavno prezime kojim se vrlo ponosim, nikad nisam osećala pritisak da moram da ga „opravdam“. Muzika je način života, ona se živi, i samo ogromna ljubav i spremnost da joj se posvetimo tera nas na neprekidano sopstveno usavršavanje. A priznanja su možda samo neka mala potvrda da smo na dobrom putu ka našem „Olimpu“.
Ima li muzičar vremena za nešto drugo izvan muzike, neku drugu umetnost ili interesovanja sasvim druge vrste? Da li je vaša posvećenost primamljiva ćerki Isidori da i ona krene istim, a sopstvenim putem osvajanja slobode u umetnosti?
Naravno, muzičar MORA da ima vremena i za nešto drugo u svom životu kako bi obogatio svoj unutarnji svet i uneo raznolikost u svoj život. Moja predivna Isidora tu svakako zauzima glavno mesto, a da li će krenuti našim muzičarskim stopama – videćemo. Trenutno je zainteresovana za klavir, ne dopada joj se kako njeni mama i tata „škripe“ na violinama, i uopšte – ne voli zvuk violine. Jedno kratko vreme bavila sam se slikanjem, tu i tamo volim da napišem po koju reč za svoju dušu, dobra knjiga ili film su uvek dobrodošli, malo sporta u slobodno vreme, a u poslednje vreme – ples.
Kako spojiti svetove mladih muzičara i onih kojima je muzika terra incognita, odnosno – da parafraziram stihove Branka Miljkovića:”Kako udenuti nežnu reč (i zvuk) u tvrde uši?”
Zvuči nespojivo, ali iznenadili biste se koliko je mladih zainteresovano za klasičnu muziku, samo je treba prezentovati na njima zanimljiv i prihvatljiv način.
Velibor Petković