Posts in category: INTERVJU

Simfonijska bajka: Mina i violina

Biti doktor umetnosti i profesor violine, sa blistavom koncertnom karijerom, označava veliki rad – talenat se podrazumeva! – i život posvećen muzici. Rođeni ste u porodici muzičara i razvojni psiholozi bi rekli da ste i prenatalno bili uronjeni u harmoniju zvuka. Koja su vaša najranija sećanja na muziku, na prvi instrument i ushićenje koje ste osetili “proizvodeći” prve tonove?

Tačno, odrasla sam u porodici muzičara i vrlo mi je teško da sa sigurnošću kažem koja su moja najranija sećanja na muziku, ona su jednostavno u meni oduvek. Kod nas se klasična muzika redovno slušala, i u kući i u koncertnim salama, to je bio životni stil. Ono što je možda ostavilo najupečatljiviji utisak (ili najraniji kojeg se sećam) bila je „Simfonijska bajka za decu“ S. Prokofjeva – „Peća i vuk“. Verujem da to nije slučajno, jer kasnije je Prokofjev postao jedan od mojih omiljenih kompozitora čiju sam muziku često izvodila, čak sam za temu svog završnog doktorskog umetničkog projekta obrađivala upravo njegova dela za violinu i klavir (obe Sonate i Pet melodija). Nažalost, danas teško da na ovim našim prostorima možemo govoriti o ozbiljnim koncertnim karijerama, to kod nas još uvek nije „unosan posao“ kao u inostranstvu. Zaljubljenost i posvećenost muzici je ogromna snaga koja nas umetnike vodi napred i tera da ne posustanemo na svom profesionalnom putu. Talenat i rad ne idu jedno bez drugog (što moji studenti posebno dobro znaju), a lepota ovog poziva i jeste u njegovoj raznovrsnosti i konstantnom ispitivanju i pomeranju sopstvenih granica, bilo da je reč o koncertnoj delatnosti (solističkoj, kamernoj ili orkestarskoj) ili pedagogiji.

Biografski podaci o školovanju u osnovnoj muzičkoj školi “Mokranjac” u Beogradu i Školi za muzičke talente u Ćupriji, a zatim studije na Fakultetu muzičke umetnosti, takođe u rodnom Beogradu, ne mogu da nam dočaraju radost i teškoće koje ste imali na tom putu. Ko su bili vaši profesori i kako ste uz njihovu pomoć otkrivali sebe i pronalazili sopstveni muzički izraz?

Moj prvi kontakt sa violinom započeo je s mojim tatom Nenadom, koji je svoj radni vek proveo u Muzičkoj školi „Mokranjac“ u Beogradu. Nižu muzičku školu završila sam kod prof. Milorada Đuričića, takođe u „Mokranjcu“, a srednju u Školi za muzičke talente u Ćupriji, u klasi prof. Ljubivoja Nikolića. Koliko je prof. Đuričić postavio dobre muzičke osnove, toliko se Ljubivoje nadovezao na već postojeće i maksimalno razvijao moju muzičku imaginaciju i ljubav prema ovoj plemenitoj „disciplini“. Osnovne studije sam upisala na FMU u Beogradu u klasi prof. Fern Rašković (koja je studirala u Moskvi kod čuvenog Davida Ojstraha) i ostala „njena“ do kraja doktorata. Osvojila me je svojim entuzijazmom, posvećenošću, jasnim i konkretnim profesionalnim i životnim smernicama kao i svojom beskrajnom finoćom i produhovljenošću. Njeni saveti bili su dragoceni za moj dalji umetnički put.

Po završetku Fakulteta, nastavili ste da se usavršavate u inostranstvu. Da li ste u Norveškoj, Britaniji, Francuskoj… otkrili nešto drugačije nego tokom školovanja u Srbiji i koliko je za muzičara značajno da se susreće, sarađuje i razmenjuje znanja i iskustva sa umetnicima iz drugih podneblja?

Verujem da je upravo ta saradnja i razmena iskustava između umetnika od izuzetnog značaja za sticanje novih saznanja i obogaćivanje sopstvenog umetničkog stila. Bez takve „razmene“ došli bismo do tačke gde više nema napretka. Usavršavala sam se u Norveškoj kod prof. Sabine Grolmus i Stefana Baradua, i na master klasovima u Londonu kod prof. Dejvida Takena, zatim u Kotoru kod Sretena Krstića i u Setu (Francuska) kod Mateje Marinkovića. Od svakoga od njih čula sam ponešto novo što bih primenila u svom sviranju pre ili kasnije. Zanimljivo je kada ste već u velikoj meri formirani umetnik a imate prilike da razmenjujete svoja razmišljanja, stavove i ideje sa tako velikim umetnicima i iskusnim pedagozima. Vaša solistička karijera ne može se smestiti u nekoliko pasusa, ona zahteva mnogo više prostora i preslušavanje snimaka sa brojnih koncerata. Ipak, šta vi lično izdvajate kao najznačajnije u bogatom koncertnom opusu? Baš sam nedavno morala da prebrojim i razvrstam sve koncerte koje sam održala do sad, jer mi je konkurs na FU Niš u toku, i mogu da izdvojim nekoliko koji su mi posebno dragi i za koje mogu da kažem da sam lično zadovoljna. Svakako bih spomenula svoj završni doktorski umetnički projekat (Kolarac 2012.), zatim Mendelsonov koncert za violinu i klavir d-mol (Niš 2014.), brojni koncerti u Galeriji SANU (Beograd), Koncert za violinu i orkestar Klaudije Montero (NIMUS 2017), koncerti kamerne muzike u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine (2018. i očekuje me jedan 15. marta 2020. – klavirska tria Rahmanjinova i Bramsa), zatim Mesijanov Kvartet za kraj vremena (Beograd, Narodno pozorište 2020.). Izuzetno lepa sećanja imam i na resitale održane u Koncertno-izložbenom prostoru FU Niš, gde se uvek trudim da izvedem i neko premijerno delo koje do tad nije izvođeno u Nišu.

Sarađivali ste sa “Gudačima Svetog Đorđa” i beogradskim gudačkim orkestrom “Dušan Skovran”, odnosno bili ste članica ovih orkestara. Na koji način taj “timski rad” doprinosi razvoju muzičara, odnosno da budem precizniji – kako je uticao na vas lično?

U muzičkoj umetnosti timski rad je neophodan, jedan umetnik ne može da postoji sam za sebe. Kao član ovih orkestara imala sam prilike da, osim sa divnim kolegama – članovima, sarađujem sa brojnim velikanima naše i inostrane muzičke scene. Spomenula bih samo nekoliko – Šlomo Minc, Najdžel Kenedi, Dmitri Sitkovjecki, Aleksis Galperin, Dejvid Strejndž, Kristofer Voren Grin, Ronald Colman, Irena Grafenauer, Sreten Krstić, Mateja Marinković, Roman Simovič, Stefan Milenković, Nataša Veljković, Nemanja Radulović, Jovan Kolundžija, Ksenija Janković, Maja Bogdanović i mnogi drugi. Svaki od ovih umetnika je na neki način uticao na razvoj mog umetničkog ukusa, i to iskustvo smatram pravim bogatstvom. Savremeno doba i razvoj tehnologije omogućili su snimanje svakog nastupa ali i posebna snimanja u studiju.

Da li preslušavajući sopstvene koncerte uočavate prostore za inovacije u muziciranju i koji su vam koncertni snimci posebno značajni i dragi?

Mi muzičari smo uvek dosta kritički nastrojeni prema sopstvenim snimcima, pa s tim u vezi uvek nalazimo prostora za inovacije i napredak. U lepom sećanju mi je kompakt disk Bahovog koncerta za dve violine d-mol, koji smo izvele moja sestra Nela Mendelson i ja u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine povodom obeležavanja 250 godina od smrti J. S. Baha. Takođe, svi koncerti u Koncertno-izložbe- nom prostoru FU Niš se i snimaju, pa me lepe uspomene vežu i za koncerte održane sa našim izvrsnim klavirskim saradnicima sa FU – Bojanom Mladenovićem i Senkom Simonović.

Pedagoški rad je posebna “staza” vašeg umetničkog puta, od asistenta do profesora violine. Metaforično, to je “pigmalionsko” vajanje talenata vaših studenata u buduće velike umetnike. Koliko vas ispunjava takva vrsta angažmana i da li je to obostrano učenje profesora i studenata, kreativna interakcija kojoj težimo?

Upravo tako, to je uzajamna kreativna interakcija na više nivoa. Kako studenti uče od mene, tako i ja učim od njih, a najveća satisfakcija je evidentan napredak, odnosno „isplativost“ uloženog truda, kako studenta tako i profesora, što uvek bude podstrek za dalji rad. U našoj profesiji, kao uostalom i u svakoj drugoj, i „neuspeh“ je značajan momenat, u smislu stečenog iskustva koje nas navodi da se zapitamo gde grešimo i kako možemo da predupredimo ono čime nismo zadovoljni. Roditi se u muzičkoj porodici, sa prezimenom Mendelson, velika je životna nagrada ali ona obavezuje na veliki i neprekidni rad na sopstvenom usavršavanju. Rezultat su i brojna priznanja kao potvrda tog rada i mada umetnost nije “olimpijska disciplina”, koliko vas ona približavaju vašem ličnom Olimpu kome težite? Iako nosim slavno prezime kojim se vrlo ponosim, nikad nisam osećala pritisak da moram da ga „opravdam“. Muzika je način života, ona se živi, i samo ogromna ljubav i spremnost da joj se posvetimo tera nas na neprekidano sopstveno usavršavanje. A priznanja su možda samo neka mala potvrda da smo na dobrom putu ka našem „Olimpu“.

Ima li muzičar vremena za nešto drugo izvan muzike, neku drugu umetnost ili interesovanja sasvim druge vrste? Da li je vaša posvećenost primamljiva ćerki Isidori da i ona krene istim, a sopstvenim putem osvajanja slobode u umetnosti?

Naravno, muzičar MORA da ima vremena i za nešto drugo u svom životu kako bi obogatio svoj unutarnji svet i uneo raznolikost u svoj život. Moja predivna Isidora tu svakako zauzima glavno mesto, a da li će krenuti našim muzičarskim stopama – videćemo. Trenutno je zainteresovana za klavir, ne dopada joj se kako njeni mama i tata „škripe“ na violinama, i uopšte – ne voli zvuk violine. Jedno kratko vreme bavila sam se slikanjem, tu i tamo volim da napišem po koju reč za svoju dušu, dobra knjiga ili film su uvek dobrodošli, malo sporta u slobodno vreme, a u poslednje vreme – ples.

Kako spojiti svetove mladih muzičara i onih kojima je muzika terra incognita, odnosno – da parafraziram stihove Branka Miljkovića:”Kako udenuti nežnu reč (i zvuk) u tvrde uši?”

Zvuči nespojivo, ali iznenadili biste se koliko je mladih zainteresovano za klasičnu muziku, samo je treba prezentovati na njima zanimljiv i prihvatljiv način.

Velibor Petković

Sanja Dević (1980), diplomirala je na Fakultetu umetnosti u Nišu, na odseku za grafički dizajn. Postdiplomske magistarske studije završila je na Fakultetu likovnih umjetnosti Cetinje. Tokom profesionalnog rada, realizovala je veliki broj projekata za klijente širom sveta u svim oblastima grafičkog dizajna (SAD, Kanada, Velika Britanija, Danska, Tajland, Švajcarska, Singapur, Francuska, Meksiko, Norveška, Austrija, Hrvatska). Njena izlagačka delatnost broji četrnaest samostalnih izložbi i preko pedeset grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je više nagrada za radove iz domena primenjene umetnosti. Njeni radovi objavljivani su u knjigama i časopisima u zemlji i inostranstvu. Član je Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS-a) i niškog ogranka Asocijacije interaktivnog dizajna (IXDA NIS). Više puta je bila član žirija umetničkih takmičenja. Zaposlena je na Fakultetu umetnosti u Nišu kao docent na Departmanu za primenjene umetnosti. Predaje predmete Prostorna grafika i Ilustracija.

Da li postoji neki određeni tre­nutak kada ste odlučili da po­stanete grafički dizajner? Kako je izgledao Vaš prvi dizajnerski poduhvat?

U ranoj mladosti shvatila sam da je moj način izražavanja že­lja, misli i ideja pretežno moguć kroz crtež. Nisam odustajala od toga, što je kasnije i rezultiralo mojim upisom u srednju umet­ničku školu. Jednostavno, o drugim mogućnostima nikada nisam ni razmišljala. Nekako sam sebe pronašla sa pet godina i od tada je to bio moj pravac kreta­nja. Nakon srednje škole i NATO bombardovanja, koje je počelo 1999., odlučila sam da upišem Ar­hitekturu i ostanem u Nišu. Sle­deće godine otvorio se i Fakultet umetnosti sa Odsekom za grafič­ki dizajn, koji sam takođe upisa­la. Zbog nedostatka vremena, a u obavezi da pohađam nastavu na oba fakulteta, moje paraleno studiranje se završilo posle go­dinu dana i odluka da ostanem na dizajnu bila je konačna. Slo­bodno vreme koristila sam za učenje i savladavanje tadašnjih verzija neophodnih softvera. Mogu reći da sam se pronašla u grafičkim komunikacijama i svoje istraživanje sam usmeri­la tada na tu oblast. Danas nije čudno kada vam studenti kažu da već rade i da su prisutni na internet platformama za ovu vr­stu delatnosti, ali tada, dok sam ja još studirala, to je bila retkost. Treću godinu mojih studija obe­ležio je upravo taj poduhvat i uz skroman portfolio, dobila sam prvi tender za idejno rešenje vizuelnog identiteta klijenta iz Amerike. Tako je sve počelo…te davne 2003. Projekti su se nizali, a sa njima je raslo moje iskustvo i gradio se portfolio.I dalje sma­tram da je taj kratak period na Arhitektonskom fakultetu uneo red i disciplinu u moj rad, a dalji razvoj kreativnosti na Fakultetu umetnosti uobličio je moje prve dizajnerske korake.

Na fakultetu ste od samog osni­vanja – prvo kao student, a zatim i kao predavač. Da li se pristup studenata prema zadacima pro­menio tokom godina? Da li postoji neki trenutak koji je uticao na to da se nakon studija odlučite za pedagoški rad?

Dosta toga se promenilo, ubrza­lo. Na mojoj klasi, a i kasnije, kada sam postala saradnik na Fakul­tetu, studenti su učili softverski deo paralelno sa zadacima koje su obrađivali na nastavi. Današ­nje generacije su naprednije u tehničkom smislu. Što se tiče kreativnosti i talenta, a svakako i posvećenosti poslu, rekla bih da varira od generacije do genera­cije. Za početak moje pedagoške karijere mogu zahvaliti dragom profesoru Slobodanu Jelesijeviću, koji je moje znanje, odgovornost i angažovanost u toku studiranja prepoznao, kao dobru predispo­ziciju za ovu vrstu posla i 2007. godine, u saradničkom zvanju počinjem sa radom na Fakultetu umetnosti, tačnije na predmetu Prostorna grafika koji je on tada predavao. Danas, kao docent, trudim se da održim kvalitet koji mi je poveren i ujedno ga pobolj­šam, naravno koliko okolnosti dozvoljavaju. Pedagoški rad, iako toga nisam bila svesna u počet­ku, pruža mi veliko zadovoljstvo i posebnu čast da sarađujem sa talentovanim mladim ljudima i oblikujem dizajnerski podmladak.

Kao inovativan i veoma produk­tivan dizajner, šta smatrate naj­vrednijim uspehom u svojoj bo­gatoj karijeri?

Veliki trud koji sam uložila u svoje obrazovanje, kontinuirani rad, kao i motivaciju za učenjem smatram svojim najvećim uspe­sima. Nagrade naravno imponuju i predstavljaju značajnu konfir­maciju vašeg rada, ali po mom mišljenju relizacija, tj. materi­jalizacija vašeg rada predstav­lja veću satisfakciju. Kada ste svesni činjenice da vaša idejna rešenja “žive” širom sveta, da ih neko koristi i da se preko njih ostvarujeneki vid komunikaci­je, to daleko više ima smisla od bilo koje nagrade koju će vam dodeliti npr. petočlani žiri nekog takmičenja. Mogu reći da mi je drago što su do sada realizovana moja četiri idejna rešenja dekora za posuđe Metalac, od kojih su dva otkupljena i mogu se naći u prodaji. Takođe, knjigu mini­jatura koja je osvojila prvu na­gradu na Međunarodnoj izložbi miniijature “MajdanArt” 2018. u kategoriji Primenjene umetno­sti, mogu spomenuti kao jedan od događaja koji je podstakao moje istraživanje u ovoj oblasti. Nagrade u domenu grafičkih ko­munikacija su mi takođe drage, ali kao što sam pomenula ranije, ta oblast je bila moja preokupa­cija od samog početka. Objavlje­ne radove u knjigama Znakovito 2 i 3 bih pridodala uspesima, jer smatram da je velika čast deli­ti stranice sa velikanima srpske dizajnerske scene. Bilo je i za­dovoljstvo predstaviti se publici u novom svetlu, sa video radom inspirisanim pojmom prolaznosti vremena na ANIMA MUNDI festi­valu u Veneciji 2019. godine.

U kojoj meri se razlikuje rad na do­maćim i inostranim projektima?

Od one davne 2003. godine koju sam pomenula ranije, moj rad je dugo bio usmeren ka stranom tržištu.

Zahvaljujući razvoju tadašnjih vebsajtova koji su pružali mo­gućnost za ovakav način rada, ceo svet vam je bio na dla­nu. Danas je to najnormalnija stvar,ali dosta toga se iprome­nilo. Uslovi rada su drugačiji, a i konkurencija je veća. Dosta ka­snije sam počela da realizujem projekte za naše tržište. Razlika je u načinu poslovanja, počev od komunikacije do realizacije. Naravno, ukoliko se držite me­todologije, bez obzira na geo­grafsko poreklo klijenta, veća je verovatnoća da će se projekat uspešno završiti.

Član ste i jedan od osnivača niš­kog ogranka Asocijacije interak­cionog dizajna (IXDA NIS). Koliko razvoj tehnologije utiče na Vaš način razmišljanja i sam sadržaj rada sa studentima?

IXDA NIS je jedna jako pozitiv­na stvar koja se desila u našem okruženju u poslednjih par godi­na. Tzv. Asocijacija Interakcionog dizajna je svetska organizacija, a zahvaljujući aktivnosti, želji i volji nekolicine niških dizajnera i programera da se uspostavi mreža ljudi koji će na nivou gra­da organizovati skupove struč­njaka iz zemlje, širiti poznanstva i znanje, otvoren je i niški ogra­nak. Do sada smo organizovali tri skupa na kojima su gostovali fantastični predavači, a drago mi je da su i naši studenti i kolege prisustvovali.

Što se tiče tehnologije, posma­trajmo je kao sredstvo, takođe dizajnirano, kojim ćete realizovati vašu zamisao. Ona je neizostavni deo našeg posla, ali svakako ne najvažniji. Iako morate pratiti njen razvoj i kontinuirano se usavrša­vati, smatram da dobre ideje ipak nastaju u procesu kreativnog razmišljanja sa poznavanjem na­čina realizacije. Krajnji proizvodi moraju biti, kako korisnički, tako i poslovno-tehnološki orijentisa­ni, a da bi to postigli, potrebno je puno istraživanja, razrađivanja prvobitnih koncepata i testiranja dobijenih rezultata. Ono što volim da naglasim studentima je to, da je dizajn PROCES i kao takav, on po­drazumeva dozu fleksibillnosti u nastajanju određenog proizvoda ili usluge koja će dovesti do njegove potpune jasnoće, počev od izgle­da, do same upotrebe. U radu sa studentima sadržaji se menjaju, ali metodologija u osnovi ostaje ista.

Svoje znanje i iskustvo u oblasti UX/UI implementirali ste u nasta­vi, a svoje studente zainteresovali i podstakli u istraživanju i prošire­nom obrazovanju iz ove oblasti. O tome svedoče i brojni master ra­dovi studenata Fakulteta umet­nosti, koji svake godine pomeraju granice. Da li takva povratna in­formacija pobuđuje neke novine u obrazovnom procesu?

Svakako da su novine poželjne, naročito u obrazovanju. Moramo ići u korak sa vremenom, ako već ne možemo ići ispred njega. Plan i program je poželjno unapređi­vati, jer kako evoluira industri­ja, moramo i mi sa njom. Drago mi je što studenti prepoznaju ovo kretanje kao neophodno, a i sami izražavaju interesovanja koja se odnose na dizajn inter­fejsa. Svoje radove razrađuju u tom pravcu i do sada smo zaista imali jako interesantne koncep­te, koji po kvalitetu ne zaostaju od profesionalnih rešenja iz te oblasti. Kako potražnja na ovom polju raste i naši studen­ti prevashodno imaju šansu za solidan posao u zemlji, a i šire, smatram da osnove moraju obrađivati još na studijama.

Otkrijte nam šta Vas preokupira i na čemu trenutno radite?

Predpostavljam da je isti slučaj sa većim brojem dizajnera, ali nikada ne radim samo na jed­nom projektu. Uglavnom upo­redo sa projektima koje realizu­jem za klijente, razvijam i idejei koncepte koji kasnije zažive na umetničkoj sceni kroz samo­stalne izložbe. Ideje zapisujem i one se gomilaju u sveskama na mom radnom stolu. Nekad pro­đe i par godina, dok ih ponovo ne prelistam i iz njih razvijem neku potpuno novu ideju ili je dopunjujem, pa ponovo odlo­žim, dok ona i dalje kulminira u mojoj glavi i ne dođe trenutak za njenu realizaciju.

Moja preokupacija su minija­turne knjige. Fascinira me ceo proces ručne izrade umetnič­kih knjiga. Mali format je obele­žio moj razvojni proces u 2019. godini upravo kroz ovu tema­tiku, a rezultat je prikazan na samostalnoj izložbi KNJIGA U MINIJATURI.

Trenutno razvijam projekat po imenu Transakcijska analiza, za koji verujem da će me odvesti u potpuno suprotnom pravcu. U pitanju je koncept koji u osnovi analizira naše društvo i sagle­dava ga kroz jednu od metoda psihoanalize. Ta metoda obu­hvata celovitu teoriju o ljudima i njihovom ponašanju i odnosi­ma koje stvaraju unutar sebe i s drugim ljudima. Ovu tzv. anali­zu komunikacije planiram da sprovedem upravo kroz načela grafičkog dizajna, ali u jednom širem smislu, jer dizajn utiče na svaki detalj KAKO pojedinci žive svoj život.

U bogatoj dizajnerskoj karijeri, postoji li nešto što niste radili, a želeli bi da probate?

Postoji previše ideja, zami­sli, koje još nisam ni počela da obrađujem. Neke još uvek lebde u vazduhu, dok se druge nalaze u vidu skica, nacrta, tekstova u onim mojim beleškama. Moj utisak je takav, da koju god oblast istražujem, smatram da sam samo zagrebala površinu. Previše infor­macija nam je danas dostupno. Koliko god se trudili da ispratite i obradite tu količinu podataka, postajete svesniji nemogućnosti tog zadatka. A ja volim da istra­žujem i da pišem o svojim intere­sovanjima. Možda će nekad moja istraživanja, skice i ideje ugledati svetlost dana, baš u vidu knjige. Nikad se ne zna.

Kakva bi bila Vaša poruka stu­dentima koji tek ulaze u svet di­zajna? Kako se suočiti sa proble­mima, izazovima? Kako održati pozitivan stav i nakon kritike, a kako primiti pohvale? Da li treba raditi na projektima koji ne delu­ju uvek izazovno? Kako glasi vaš “dizajnerski moto”?

Neka poruka bi glasila da zadat­ke sagledavaju uvek sa pozicije korisnika, da teže ka jasnoći i čitljivosti. Već znaju da njihova društvena odgovornost nasto­ji da pomera granice današ­njeg konformističkog društva i da sadržaj koji prikazuju ima za cilj, da što efektnije interpreti­ra one vrednosti koje zadovoljavaju potrebe tržišta. Svaki zadatak predstavlja problem koji treba rešiti. Važno je od­nositi se prema pojedinostima, kao što se te pojedinosti odno­se prema celini…kao definicija zlatnog preseka… suština je da celina finkcioniše složno, kao i svi njeni delovi pojedinačno. Geštalt na delu.

Kritike će uvek postojati i one su svakako sastavni deo našeg posla. Morate ih uzeti u obzir, a one neosnovane obrazložiti. To­liko je jednostavno. Projekti će biti raznovrsni, a pohvale neće uvek postojati. Zato je važno shvatiti da smo iz svakog pro­jekta nešto naučili. Rekla bih da je upravo iz tog razloga i važno daprihvatamo i projeke koji nam ne deluju uvek izazovno. Osnovu dizajnerskog poziva čine konstantno učenje i una­pređivanje veština. Bez toga nema napretka!

Dizajnerski moto i rečenica po kojoj će me studenti verovat­no pamtiti je „ Dizajn mora biti upotrebljiv!“

Jer ukoliko je zanemarena prak­tična primenljivost, ostaje nam samo lep “objekat” čija funk­cija je stavljena u drugi plan. A to nije ono što želimo, jer rešenje svakog dizajnerskog problema moramo tražiti u jedinstvu estetike i funkcije.

Autor: Jefimija Kocić