Sanja Dević (1980), diplomirala je na Fakultetu umetnosti u Nišu, na odseku za grafički dizajn. Postdiplomske magistarske studije završila je na Fakultetu likovnih umjetnosti Cetinje. Tokom profesionalnog rada, realizovala je veliki broj projekata za klijente širom sveta u svim oblastima grafičkog dizajna (SAD, Kanada, Velika Britanija, Danska, Tajland, Švajcarska, Singapur, Francuska, Meksiko, Norveška, Austrija, Hrvatska). Njena izlagačka delatnost broji četrnaest samostalnih izložbi i preko pedeset grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je više nagrada za radove iz domena primenjene umetnosti. Njeni radovi objavljivani su u knjigama i časopisima u zemlji i inostranstvu. Član je Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS-a) i niškog ogranka Asocijacije interaktivnog dizajna (IXDA NIS). Više puta je bila član žirija umetničkih takmičenja. Zaposlena je na Fakultetu umetnosti u Nišu kao docent na Departmanu za primenjene umetnosti. Predaje predmete Prostorna grafika i Ilustracija.
Da li postoji neki određeni trenutak kada ste odlučili da postanete grafički dizajner? Kako je izgledao Vaš prvi dizajnerski poduhvat?
U ranoj mladosti shvatila sam da je moj način izražavanja želja, misli i ideja pretežno moguć kroz crtež. Nisam odustajala od toga, što je kasnije i rezultiralo mojim upisom u srednju umetničku školu. Jednostavno, o drugim mogućnostima nikada nisam ni razmišljala. Nekako sam sebe pronašla sa pet godina i od tada je to bio moj pravac kretanja. Nakon srednje škole i NATO bombardovanja, koje je počelo 1999., odlučila sam da upišem Arhitekturu i ostanem u Nišu. Sledeće godine otvorio se i Fakultet umetnosti sa Odsekom za grafički dizajn, koji sam takođe upisala. Zbog nedostatka vremena, a u obavezi da pohađam nastavu na oba fakulteta, moje paraleno studiranje se završilo posle godinu dana i odluka da ostanem na dizajnu bila je konačna. Slobodno vreme koristila sam za učenje i savladavanje tadašnjih verzija neophodnih softvera. Mogu reći da sam se pronašla u grafičkim komunikacijama i svoje istraživanje sam usmerila tada na tu oblast. Danas nije čudno kada vam studenti kažu da već rade i da su prisutni na internet platformama za ovu vrstu delatnosti, ali tada, dok sam ja još studirala, to je bila retkost. Treću godinu mojih studija obeležio je upravo taj poduhvat i uz skroman portfolio, dobila sam prvi tender za idejno rešenje vizuelnog identiteta klijenta iz Amerike. Tako je sve počelo…te davne 2003. Projekti su se nizali, a sa njima je raslo moje iskustvo i gradio se portfolio.I dalje smatram da je taj kratak period na Arhitektonskom fakultetu uneo red i disciplinu u moj rad, a dalji razvoj kreativnosti na Fakultetu umetnosti uobličio je moje prve dizajnerske korake.
Na fakultetu ste od samog osnivanja – prvo kao student, a zatim i kao predavač. Da li se pristup studenata prema zadacima promenio tokom godina? Da li postoji neki trenutak koji je uticao na to da se nakon studija odlučite za pedagoški rad?
Dosta toga se promenilo, ubrzalo. Na mojoj klasi, a i kasnije, kada sam postala saradnik na Fakultetu, studenti su učili softverski deo paralelno sa zadacima koje su obrađivali na nastavi. Današnje generacije su naprednije u tehničkom smislu. Što se tiče kreativnosti i talenta, a svakako i posvećenosti poslu, rekla bih da varira od generacije do generacije. Za početak moje pedagoške karijere mogu zahvaliti dragom profesoru Slobodanu Jelesijeviću, koji je moje znanje, odgovornost i angažovanost u toku studiranja prepoznao, kao dobru predispoziciju za ovu vrstu posla i 2007. godine, u saradničkom zvanju počinjem sa radom na Fakultetu umetnosti, tačnije na predmetu Prostorna grafika koji je on tada predavao. Danas, kao docent, trudim se da održim kvalitet koji mi je poveren i ujedno ga poboljšam, naravno koliko okolnosti dozvoljavaju. Pedagoški rad, iako toga nisam bila svesna u početku, pruža mi veliko zadovoljstvo i posebnu čast da sarađujem sa talentovanim mladim ljudima i oblikujem dizajnerski podmladak.
Kao inovativan i veoma produktivan dizajner, šta smatrate najvrednijim uspehom u svojoj bogatoj karijeri?
Veliki trud koji sam uložila u svoje obrazovanje, kontinuirani rad, kao i motivaciju za učenjem smatram svojim najvećim uspesima. Nagrade naravno imponuju i predstavljaju značajnu konfirmaciju vašeg rada, ali po mom mišljenju relizacija, tj. materijalizacija vašeg rada predstavlja veću satisfakciju. Kada ste svesni činjenice da vaša idejna rešenja “žive” širom sveta, da ih neko koristi i da se preko njih ostvarujeneki vid komunikacije, to daleko više ima smisla od bilo koje nagrade koju će vam dodeliti npr. petočlani žiri nekog takmičenja. Mogu reći da mi je drago što su do sada realizovana moja četiri idejna rešenja dekora za posuđe Metalac, od kojih su dva otkupljena i mogu se naći u prodaji. Takođe, knjigu minijatura koja je osvojila prvu nagradu na Međunarodnoj izložbi miniijature “MajdanArt” 2018. u kategoriji Primenjene umetnosti, mogu spomenuti kao jedan od događaja koji je podstakao moje istraživanje u ovoj oblasti. Nagrade u domenu grafičkih komunikacija su mi takođe drage, ali kao što sam pomenula ranije, ta oblast je bila moja preokupacija od samog početka. Objavljene radove u knjigama Znakovito 2 i 3 bih pridodala uspesima, jer smatram da je velika čast deliti stranice sa velikanima srpske dizajnerske scene. Bilo je i zadovoljstvo predstaviti se publici u novom svetlu, sa video radom inspirisanim pojmom prolaznosti vremena na ANIMA MUNDI festivalu u Veneciji 2019. godine.
U kojoj meri se razlikuje rad na domaćim i inostranim projektima?
Od one davne 2003. godine koju sam pomenula ranije, moj rad je dugo bio usmeren ka stranom tržištu.
Zahvaljujući razvoju tadašnjih vebsajtova koji su pružali mogućnost za ovakav način rada, ceo svet vam je bio na dlanu. Danas je to najnormalnija stvar,ali dosta toga se ipromenilo. Uslovi rada su drugačiji, a i konkurencija je veća. Dosta kasnije sam počela da realizujem projekte za naše tržište. Razlika je u načinu poslovanja, počev od komunikacije do realizacije. Naravno, ukoliko se držite metodologije, bez obzira na geografsko poreklo klijenta, veća je verovatnoća da će se projekat uspešno završiti.
Član ste i jedan od osnivača niškog ogranka Asocijacije interakcionog dizajna (IXDA NIS). Koliko razvoj tehnologije utiče na Vaš način razmišljanja i sam sadržaj rada sa studentima?
IXDA NIS je jedna jako pozitivna stvar koja se desila u našem okruženju u poslednjih par godina. Tzv. Asocijacija Interakcionog dizajna je svetska organizacija, a zahvaljujući aktivnosti, želji i volji nekolicine niških dizajnera i programera da se uspostavi mreža ljudi koji će na nivou grada organizovati skupove stručnjaka iz zemlje, širiti poznanstva i znanje, otvoren je i niški ogranak. Do sada smo organizovali tri skupa na kojima su gostovali fantastični predavači, a drago mi je da su i naši studenti i kolege prisustvovali.
Što se tiče tehnologije, posmatrajmo je kao sredstvo, takođe dizajnirano, kojim ćete realizovati vašu zamisao. Ona je neizostavni deo našeg posla, ali svakako ne najvažniji. Iako morate pratiti njen razvoj i kontinuirano se usavršavati, smatram da dobre ideje ipak nastaju u procesu kreativnog razmišljanja sa poznavanjem načina realizacije. Krajnji proizvodi moraju biti, kako korisnički, tako i poslovno-tehnološki orijentisani, a da bi to postigli, potrebno je puno istraživanja, razrađivanja prvobitnih koncepata i testiranja dobijenih rezultata. Ono što volim da naglasim studentima je to, da je dizajn PROCES i kao takav, on podrazumeva dozu fleksibillnosti u nastajanju određenog proizvoda ili usluge koja će dovesti do njegove potpune jasnoće, počev od izgleda, do same upotrebe. U radu sa studentima sadržaji se menjaju, ali metodologija u osnovi ostaje ista.
Svoje znanje i iskustvo u oblasti UX/UI implementirali ste u nastavi, a svoje studente zainteresovali i podstakli u istraživanju i proširenom obrazovanju iz ove oblasti. O tome svedoče i brojni master radovi studenata Fakulteta umetnosti, koji svake godine pomeraju granice. Da li takva povratna informacija pobuđuje neke novine u obrazovnom procesu?
Svakako da su novine poželjne, naročito u obrazovanju. Moramo ići u korak sa vremenom, ako već ne možemo ići ispred njega. Plan i program je poželjno unapređivati, jer kako evoluira industrija, moramo i mi sa njom. Drago mi je što studenti prepoznaju ovo kretanje kao neophodno, a i sami izražavaju interesovanja koja se odnose na dizajn interfejsa. Svoje radove razrađuju u tom pravcu i do sada smo zaista imali jako interesantne koncepte, koji po kvalitetu ne zaostaju od profesionalnih rešenja iz te oblasti. Kako potražnja na ovom polju raste i naši studenti prevashodno imaju šansu za solidan posao u zemlji, a i šire, smatram da osnove moraju obrađivati još na studijama.
Otkrijte nam šta Vas preokupira i na čemu trenutno radite?
Predpostavljam da je isti slučaj sa većim brojem dizajnera, ali nikada ne radim samo na jednom projektu. Uglavnom uporedo sa projektima koje realizujem za klijente, razvijam i idejei koncepte koji kasnije zažive na umetničkoj sceni kroz samostalne izložbe. Ideje zapisujem i one se gomilaju u sveskama na mom radnom stolu. Nekad prođe i par godina, dok ih ponovo ne prelistam i iz njih razvijem neku potpuno novu ideju ili je dopunjujem, pa ponovo odložim, dok ona i dalje kulminira u mojoj glavi i ne dođe trenutak za njenu realizaciju.
Moja preokupacija su minijaturne knjige. Fascinira me ceo proces ručne izrade umetničkih knjiga. Mali format je obeležio moj razvojni proces u 2019. godini upravo kroz ovu tematiku, a rezultat je prikazan na samostalnoj izložbi KNJIGA U MINIJATURI.
Trenutno razvijam projekat po imenu Transakcijska analiza, za koji verujem da će me odvesti u potpuno suprotnom pravcu. U pitanju je koncept koji u osnovi analizira naše društvo i sagledava ga kroz jednu od metoda psihoanalize. Ta metoda obuhvata celovitu teoriju o ljudima i njihovom ponašanju i odnosima koje stvaraju unutar sebe i s drugim ljudima. Ovu tzv. analizu komunikacije planiram da sprovedem upravo kroz načela grafičkog dizajna, ali u jednom širem smislu, jer dizajn utiče na svaki detalj KAKO pojedinci žive svoj život.
U bogatoj dizajnerskoj karijeri, postoji li nešto što niste radili, a želeli bi da probate?
Postoji previše ideja, zamisli, koje još nisam ni počela da obrađujem. Neke još uvek lebde u vazduhu, dok se druge nalaze u vidu skica, nacrta, tekstova u onim mojim beleškama. Moj utisak je takav, da koju god oblast istražujem, smatram da sam samo zagrebala površinu. Previše informacija nam je danas dostupno. Koliko god se trudili da ispratite i obradite tu količinu podataka, postajete svesniji nemogućnosti tog zadatka. A ja volim da istražujem i da pišem o svojim interesovanjima. Možda će nekad moja istraživanja, skice i ideje ugledati svetlost dana, baš u vidu knjige. Nikad se ne zna.
Kakva bi bila Vaša poruka studentima koji tek ulaze u svet dizajna? Kako se suočiti sa problemima, izazovima? Kako održati pozitivan stav i nakon kritike, a kako primiti pohvale? Da li treba raditi na projektima koji ne deluju uvek izazovno? Kako glasi vaš “dizajnerski moto”?
Neka poruka bi glasila da zadatke sagledavaju uvek sa pozicije korisnika, da teže ka jasnoći i čitljivosti. Već znaju da njihova društvena odgovornost nastoji da pomera granice današnjeg konformističkog društva i da sadržaj koji prikazuju ima za cilj, da što efektnije interpretira one vrednosti koje zadovoljavaju potrebe tržišta. Svaki zadatak predstavlja problem koji treba rešiti. Važno je odnositi se prema pojedinostima, kao što se te pojedinosti odnose prema celini…kao definicija zlatnog preseka… suština je da celina finkcioniše složno, kao i svi njeni delovi pojedinačno. Geštalt na delu.
Kritike će uvek postojati i one su svakako sastavni deo našeg posla. Morate ih uzeti u obzir, a one neosnovane obrazložiti. Toliko je jednostavno. Projekti će biti raznovrsni, a pohvale neće uvek postojati. Zato je važno shvatiti da smo iz svakog projekta nešto naučili. Rekla bih da je upravo iz tog razloga i važno daprihvatamo i projeke koji nam ne deluju uvek izazovno. Osnovu dizajnerskog poziva čine konstantno učenje i unapređivanje veština. Bez toga nema napretka!
Dizajnerski moto i rečenica po kojoj će me studenti verovatno pamtiti je „ Dizajn mora biti upotrebljiv!“
Jer ukoliko je zanemarena praktična primenljivost, ostaje nam samo lep “objekat” čija funkcija je stavljena u drugi plan. A to nije ono što želimo, jer rešenje svakog dizajnerskog problema moramo tražiti u jedinstvu estetike i funkcije.
Autor: Jefimija Kocić